Kako organizovati učenje, intervju sa Majom Rajić


1. Kada si počela da organizuješ učenje i život, i na koji način je sistem rastao sa tobom i sa povećanjem obaveza?

Kad sam bila baš mala, bilo mi je zanimljivo da baki pišem liste za kupovinu tako da su za mene liste nešto potpuno normalno. Od početka osnovne škole sam paralelno išla u mužičku, pa od petog razreda u još jednu muzičku, pa na glumu, pa na engleski, pa na ples, a uz sve to sam htela i da imam vremena za druženje, tako da sam još u startu shvatila da nešto moram da preduzmem po pitanju organizacije. Mama je svake godine kupovala kalendar sa praznim poljima za svaki dan koji je stajao u kuhinji, pa sam u početku beležila samo datume ispita u muzičkoj, ali vremenom sam počela da upisujem i rođendane i testove, tako da mogu da kažem da su to sami počeci moje organizacije. Kasnije sam crtala razne tabele koje sam lepila po sobi. A kako je sistem rastao? Uh, ja bih rekla da još raste. U sobi imam tri zidna kalendara, a svake nedelje štampam nedeljni kalendar A4 formata. Na Pinterestu ima bezbroj kalendara koji mogu da se štampaju, tako da mislim da svako može da pronađe neki koji mu odgovara. A počela sa sam sa tabelama koje sam sama crtala, plavom i crvenom hemijskom.


2. Opiši nam kako je izgledala tvoja organizacija jednog meseca, nedelje i dana?

Moj sistem dosta zavisi od doba godine. U toku školske godine, na zidu su uvek minimum dva kalendara – ove godine sam kupila jedan sa Klimtovim slikama, a drugi na ekskurziji u Italiji. Klimt mi je omiljeni slikar tako da je samo bilo pitanje vremena kada ću pronaći njegov kalendar. Na kraju godine planiram da isečem i uramim slike, pa da ih pokačim po kući i napravim mini Klimtov muzej. Drugi sam kupila u Firenci, sa idejom da odem ove godine ponovo u Toskanu, kao motivaciju, što mi je u planu za avgust. U ta dva kalendara upisujem rođendane i najbitniji događaj dana. Za nedeljnu organizaciju imam već spomenuti A4 printable planer koji sam pronašla na Pinterestu. Dopao mi se jer je prilično jednostavan, sa širokim poljima, a okolo ima cvetne motive što ja baš volim. Takođe, imam mali planer koji uvek nosim sa sobom, a moram da priznam da mi je taj isti planer spasio život u gimnaziji, jer sam tu upisivala kontrolne, pismene i odgovaranja čim nam najave, da nešto ne zaboravim. Slučajno sam ga kupila u Češkoj jedne godine, i od tad kupujem isti dezen svake godine, jer dobre navike ne treba menjati 🙂 Što se dnevne organizacije tiče, koristim Optima papiriće u pastelnim bojama. Nisu nešto spektakularno kvalitetni, ali kako ih lepim i skidam kako koji dan prođe, obavljaju odličan posao. Verovali ili ne, blokčić sa 100 papirića je 40 dinara u Office-u, tako da su i više nego zadovoljavajući za nešto što završi u kanti za đubre za manje od 24h, a i savršeno se uklapa u srednjoškolski budžet. Na zelenim papirićima crvenom hemijskom pišem kontrolne, pismene i odgovaranja, na svetloplavima plavom hemijskom muziku koju otkrijem pa treba da skinem sa interneta, na žutima ljubičastom hemijskom (ili crnom ako ne nađem ljubičastu) filmove i serije koje hoću da odgledam, a na roze papirićima crnom hemijskom pišem privatne obaveze.



fotografija: Maja Rajić



3. Kako si organizovala učenje, uz korišćenje samolepljivih blokčića, markera, listi, šta je još bilo važno za lakše i pametnije učenje?

Ja, kao i većina ljudi, imam fotografsko pamćenje, tako da sam sve tome prilagodila kada sam shvatila kako funkcionišem. Pronašla sam knjižaru kod Vukovog spomenika u kojoj se papiri u boji prodaju na komad, tako da sam kupila samo one boje koje mi se sviđaju, a ne celo pakovanje. Kupila sam ljubičaste, crvene, plave, zelene i žute papire A4 formata, a na njima sam pisala uglavnom neke podele ili bitne formule. Na belim A4 papirima sam izvlačila beleške iz predmeta koje sam učila iz knjiga, a one predmete koje sam učila iz beležaka sa časova sam "ukrašavala" hemijskama raznih boja. Markeri u sveskama se nisu ispostavili kao najsrećnija opcija jer razmazuju grafitne olovke, a ja ne volim kad je nešto "muljavo". Takođe, na belim papirima sam često pravila siže neke oblasti ili timeline iz istorije, kako bih lakše zapamtila najbitnije informacije. Samolepljivi papirići su takođe odigrali značajnu ulogu u mom školovanju - kada sam učila neke oblasti iz, recimo, geografije ili likovnog, lepila sam papiriće sa imenima slikara i njihovim delima ili državama i gradovima (ili nekim karakteristikama) po kući i pročitala šta tu piše kad god prođem pored njih.


4. Obaveze i druženje, gde je ravnoteža?

Jeste kliše, ali smem da kažem da je sve stvar organizacije. Uglavnom sam se trudila da sve vannastavne obaveze obavim odmah posle škole, kako bih ostatak dana rasporedila na učenje i druženje. Dodala bih da obaveza može da se pretvori u druženje, ako je ekipa na toj obavezi zanimljiva, tako da nešto što je "pod moranjem" može da postane zabavno.



fotografija: Maja Rajić



5. Pored svega toga, bila si i u Petnici, kako je to uticalo na obaveze u školi i kako si postizala sve?

Od osmog razreda do treće godine gimanzije sam bila polaznik Istraživačke Stanice Petnica, i tamo su me svi znali kao "onu što nosi dve sveske, tri markera, papiriće i mali laptop i radi u kafiću". Kako sam radila na projektu koji se bazirao na gomili informacija, papirići i markeri su super došli. Radila sam u kafiću ili na otvorenom, ako je lepo vreme, jer mi je uvek bilo lakše da radim u opuštenijoj atmosferi. Često se dešavalo da zbog Petnice izgubim i po nedelju dana u školi, ali sam se uvek trudila da "otkačim" sve što mogu pre nego što odem, da se tamo ne bih nervirala zbog onoga što me čeka kad se vratim u Beograd. Moram da dodam da je većina profesora bila prilično tolerantna, tako da je i to dosta olakšalo situaciju.


6. Ako bi sada krenula ispočetka u srednju školu šta bi promenila?

Zvučaće skromno, ali mislim da ništa ne bih promenila, osim možda smera. Bila sam učenik prirodno-matematičkog smera u Petoj beogradskoj gimnaziji, koja važi za jednu od najjačih gimnazija u Srbiji, tako da nije bilo baš najjednostavnije biti odličan, što mi je bio cilj. Vremenom sam shvatila sam sa prirodnim naukama na "vi", ali mislim da mi se to ne bi desilo na društvenom smeru te da bi me možda povuklo to što bih imala bolju ocenu iz nekog prirodnog predmeta i završila na fakultetu koji nije baš za mene. Imala sam super razrednog i super odeljenje, tako da mi nije smetalo to što sam učila malo više. Takođe, manje bih se nervirala oko nekih predmeta koji me ne interesuju, ipak su to samo ocene na papiru koje nam kasnije u životu ne znače nešto preterano.



fotografija: Maja Rajić



7. Neki saveti za buduće gimnazijalce?

Iskreno, ja se još uvek tako osećam i još uvek mi je čudno to da neću otići do Pete prvog septembra. Budućim gimnazijalcima nije uopšte lako, moram priznati. Mislim da se od upisa u srednju školu pravi veći problem nego što to zapravo jeste. Jako je važno da pre odabira srenje škole odu u željenu školu i vide da li im je tamo prijatno, osete atmosferu, jer je jako bitno da budu u okruženju koje im odgovara i koje ih motiviše. Na kraju krajeva, tu će provesti naredne četiri godine. Moj najiskreniji savet je da ne slušaju mnogo priče starijih drugara iz škole što se tiče profesora, jer njihov stav prema đacima mnogo zavisi od samog odeljenja. Sa druge strane, uvek je korisno da se raspitate i od njih pokupite "cake" - vidite šta koji profesor traži i procenite kako treba da mu pristupite. Na primer, mene su u prvoj godini upozorili da je profesorka latinskog malo teža kao profesor, te sam latinski od početka učila - to se završilo tako što mi je to bila prva zaključena ocena u srednjoj - 5, mesec i po dana pre kraja škole. Takođe, moram da dodam da spremanje prijemnog ispita za fakultet nije uopšte toliko strašno koliko su meni pričali, tako da mislim da je jako bitno i to šta se upisuje - možda bi meni bilo strašno da sam spremala hemiju ili fiziku umesto srpskog i istorije za prijemni, ali srećom, nisam 🙂



fotografija: Maja Rajić



8. Kako si odlučila da studiraš u inostranstvu, i kako si se pripremila za to?

U drugom polugodištu treće godine sam shvatila da imam premalo obaveza, što je meni u tom trenutku bilo katastrofalno, jer sam navikla da sve radim u sekund, te sam rešila da krenem na časove francuskog u Francuskom insitutu. Početkom četvrte godine su okačili nekoliko plakata na temu studija u Francuskoj, te sam počela da guglam i da se raspitujem. Zakazala sam termin u Campus France - agenciji pri ambasadi koja se bavi studijama u Francuskoj, gde sam dobila sve potrebne informacije. Od tada sam počela da spremam ispit iz francuskog na nivou koji je neophodan za studije. Za godinu dana sam prešla sa nivoa A2 na B2, položila ispit i poslala svu potrebnu domunetaciju, sredinom januara ove godine i do maja sam bila u neizvesnosti. Kada se završila škola, dakle krajem maja, počela sam da spremam prijemni za Pravni fakultet u Beogradu, jer je i to jedna od stvari koje je neophodno ispuniti za studije u Francuskoj - položiti prijemni. Kako sam primljena na prava u Strazburu, koji je jedan od najprestižnijih fakulteta u toj oblasti u svetu, bilo mi je glupo da izađem na prijemni u Beogradu i nalupam neke gluposti, tako da sam u vrlo kratkom roku uspela da spremim 600 strana iz istorije i minimum još toliko iz srpskog i ustava, te sam u Beogradu upala "na budžet", prilično visoko rangirana na listi. Trenutno sam u procesu traženja studentskog doma u Strazburu i jeftinih avio karata za Beograd, pošto je već izašao raspored predavanja, ispita i raspusta na fakultetu, kako bih na vreme znala kako da se organizujem. Plan mi je da nostrifikujem diplomu u Beogradu posle završenog fakulteta u Strazburu, možda čak i paralelno ako je to moguće po srpskim propisima. Posle prava bih volela da upišem istoriju umetnosti, kako bih možda jednog dana završila na čelu Uneska u Parizu, mada mislim da ni Savet Evrope u Strazburu nije loša opcija 🙂



autorka: Maja Rajićna vrh



"Zovem se Maja - do skoro maturant Pete beogradske gimnazije, a od septembra student Pravnog fakulteta u Strazburu. Zaljubljena u jezike, umetnost i beogradski FEST. Ako bih birala gde mogu da živim, odabrala bih potkrovlje na Monmartru u Parizu, a moj labrador Lora bi mi tu sigurno pravila društvo. Smem da kažem da se planiranjem bavim oduvek, ali sam pre par godina postala toga svesna. Vodim se rečenicama "sve je stvar organizacije" i "samo nebo je granica".



nazad na sadržaj