Iskreno, kako je sve počelo - planeri kao nužnost i ljubav

Za mene je ljubav prema kancelarijskom materijalu, samolepljivim blokčićima, različitim sveskama i flomasterima i olovkama, postojala od malena i nasledila sam je od mame. Kako je ona volela knjižare uvek smo šetale i svraćale u svaku da vidimo šta ima i kupimo nešto lepo za školu. I sada, kada god mi se desi nešto teško i tužno, svratim do neke knjižare na malo parče radosti. Ta ljubav prema knjižarama mogla bi se opisati scenom iz filma Doručak kod Tifanija. Kako se Holi oseća prema izlogu Tifani radnje, tako se i ja osećam prema izlogu knjižare.






Bila sam četvrta godina faksa kada mi je mama umrla, radila sam dva part-time posla i pokušavala da se sastavim sama sa sobom. Imala sam problema sa koncentracijom i spavanjem. Do tada sam funkcionisala bez planera, znala sam kojim danima idem na faks, kada bebisitiram i kada držim časove matematike. Nisam imala toliko puno časova da bi bilo potrebe za pisanjem. Kada sam tokom gimnazije pokušavala da isplaniram nešto nije me dugo držalo i nisam ispunjavala sve što zapišem. Tek kasnije, kada sam se dublje uputila u tematiku organizacije, shvatila sam da sam pravila mnogo grešaka. Ali prolazilo mi je to što do tada nisam koristila planer jer imam jako sistematičan način razmišljanja i prosto sam sve ono što sada znam kao planiranje radila u glavi. Drastična promena i potreba za pisanjem pojavila se nakon mamine smrti. Verovatno od količine tuge, usamljenosti, emocija koje nisam znala da kanališem, u mojoj glavi više nije bilo prostora za sistem. Počela sam da brljavim, kasnim, desilo mi se da se izgubim u centru grada, sve te situacije su pomalo zastrašujuće kada si ceo prethodni život mogao da se osloniš na svoju glavu. Jednog dana sam baš gadno zabrljala, nisam dobro izračunala koliko mi vremena treba za šta, kada ću doći i otići i, sve u svemu, napravila sam brljotinu. Kasnila sam na posao, sa posla sam kasnila dva sata na dogovoreno druženje, a odatle morala da odem posle pola sata na drugi posao. Naravno, svi su se naljutili na mene, ali najstrašniji mi je bio osećaj potpune bespomoćnosti, izgubljenosti, nepoverenja u sopstvene misli, totalni haos.


Kada sam došla kući, uzela sam neku bezveznu svesku, napisala datume i počela da planiram nedelju, da mi se ne bi ponovo desila ta situacija. Sa povećanjem broja obaveza, hobija, volontiranja i svega što sam želela da radim, došlo je do kupovine prvog, pa drugog, pa redom ko zna koliko planera. Slušala sam ljude koji se organizuju, gledala Youtube, čitala blogove. Učenje o organizaciji pomoglo mi je da uspostavim red u toj zbrci koja je postojala zato što sam čvrsto rešila da rešim taj problem, da ne budem osoba koja ne zna gde je pošla i kada će stići.


Organizacija ne može da utiče na sve stvari u životu i uvek postoji nešto što nam može izmaći tlo pod nogama. Ali organizacija može pomoći, i meni jeste pomogla, da se osećam sigurno u svojim rukama, da osećam da mogu da vodim računa o svemu što mi je bitno i da mogu da sprečim i olakšam te teške situacije kada do njih dođe. Pomogla mi je da pronađem smisao i redosled u svojim idejama. Zaljubila sam se u koncept planiranja jer on za mene znači da ću stići da radim ono što želim i volim. Zato što ono što moraš radiš i bez planera i bez planova.


Sveukupno, moja ljubav prema kancelarijskom materijalu i ljubav prema planiranju, doveli su do ovog sada trenutka, gde osmišljavam planere. Planera naravno ne bi bilo da nema i Stefana (Smrcha) koji radi sve one stvari koje su neophodne da jedan planer ugleda svetlo dana i mrak pošte. Smrcha i Bo su naši nadimci i, mada pretpostavljamo da smo mogli da budemo malo kreativniji pri smišljanju imena, to je sada to i dopada nam se. Logo nam je smreka, smrča, vrsta zimzelenog drveta, što nam je bilo simpatično zbog imena ali i zbog toga što zimzeleno drveće asocira na planine, na sneg, na smirenost, na radost koju donosi jednostavnost prirode i radost koju donosi dobro osmišljen i organizovan život.





na vrh



nazad na sadržaj